Već smo jednom rekli kako je kod nas često naopako, a na žalost moramo to ponoviti.

Tako ono što je bitno, zapravo je nama nebitno.

Onaj bez kojeg ne možemo, zapravo je u situaciji da se svima za njega fućka.

A oni bez kojih bi nam bilo i bolje, e njima je najbolje.

Imaju lijepe plaće, fine koeficijente, sve neke bonuse i privilegije.

Troškovi su, tako smo mi to složili- njima manji što su im obveze veće. Teoretski.

U stvarnosti su im troškovi manji, a obveze još manje. Efektivnog rada imaju eventualno pred izbore. I tada je to sve navrat nanos, zbrda zdola, započne pa ne završi.

Kad si međusobno pričaju, sami sebi su super, uopće im nije jasno zašto se žalimo, zašto su u Rendgenu.

Ništa njima nije jasno, svi smo mi blesavi, pojma nemamo kako se radi, kako je teško, a oni se bore za nas.

Iako, ide malo i učiteljima u džep jer i ovi naši s velikim koeficijentima su proizašli iz nekakvih klupa.

Šta su u njima radili ja ne znam, valjda sjedili na ušima jer, kako se čini, malo tko je pokupio zrnca mudrosti koje su prosvjetni radnici pokušali usaditi.

Ne samo da su im znanja oskudna, nego su često i bezobrazni, uglavnom patetični i, rekli bi neki- pomalo lažljivi.

A znamo da se je protiv takvih najteže boriti jer, rekao je jedan pametan- prvi znak ljudske gluposti je potpuno odsutstvo stida, a barem mi znamo da hrvatski političari za stid ne znaju.